RAŠA PERIĆ pesnik iz Gareva

Rasa Peric

Pesnik Raša Perić rođen je u Garevu 4. avgusta 1938. godine, te tako Veliko Gradište smatra svojim najužim zavičajem. Detinjstvo u kome je svet knjiga imao andrićevsku dimenziju, tajanstvenu, primamljivu i izazovnu, protekao je u snovima o nekom drugačijem životu no što je svakodnevnica seoskog ambijenta. Neshvaćen u sredini u kojoj je ponikao, od onih od kojih je očekivao samo razumevanje za svet u kome je želeo da živi, otrgao se na način koji je svima zadao mnogo bola, a njemu samom i mnogo lutanja, traganja, razočaranja, usamljeništva. Na tom životnom putu tragao je “beli monah” za svojim utočištem, verujući u poeziju kao svetinju, za svojim krilima koja bi ga uzdigla iznad prozaičnosti života u kome nije bilo ni dovoljno svetlosti ni dovoljno vazduha za njega.

 

“Anđele, brate, hvala ti i slava
al —
gde su mi krila iz detinjstva, plava?

Ako te ta krila vaznela do neba
sad —
i meni, zemnom, let tih krila treba!”

kazuje pesnik šezdesetogodišnjak, svestan da je bezbroj puta imao anđeoski pruženu ruku spasa u trenucima bezizlaza, mraka i očaja, a da sada, više no ikada, oseća potrebu za tim žuđenim letom ka visinama.

 

Pesme “Mlado zvono”, “Voskna svetilja” i “Zelena ruka” nalaze se u zbirci “Beli monah” u izdanju kruševačke “Bagdale” (2001). Ova zbirka se u mnogome razlikuje po formi u odnosu na sve što je do sada Raša Perić stvorio. Ne samo zato što je u pitanju slobodan stih i forma soneta, već i zato što njegovo traganje za svetlošću u čoveku (“Donja porta”) i traganje za svetlošću Boga (“Gornji hram”) predstavljaju potrebu osmišljavanja života u trenutku kada je previše mraka u ljudskom okruženju, a najviše mraka u samom čoveku. Negde na tom pesničkom tragalačkom putu zaiskri na trenutak i dučićevska čežnja, večna i neuništiva, jer živi sa čovekom i u čoveku, dok god je sumnji u njemu i potrebe za utehom.

 

Raša Perić je do “Kosovskog rva” pisao o dobru i zlu, o “pra grehu”, tragao i bolovao sa onima koji su posrtali i padali, senkom zaklonjeni i suncem neogrejani. Zatim je, bez patetike, tragao za smislom poimanja srpskog roda, odgonetao njegovo vekovno stradanje, zumirao savremeni trenutak i stradanje u vremenu sadašnjem.

 

U zbirkama “Plavi putir” i “Kamena tablica” otkrio je čitaocu povratak veri kao jedini put za one koji su se udaljili od sebe i istine o sebi. Tako “Plavi putir” predstavlja Perićevu nadu u pokajanje kao svetu pobunu protiv samoga sebe, pobunu protiv greha učinjenog i nameravanog, svesnog i nesvesnog. Zato u deset minijaturnih ciklusa, kao u deset zapovesti božijih, sačinjenih od po tri pesme kao svetog trojstva, Raša Perić kazuje o čoveku, ljubavi, traganju za svetlošću, nadom, zemnim tajnama, verom u povratak pravim vrednostima, moralu, ali i o raspetosti ljudskoj i biblijskom otkrovenju.

 

Najčešći motiv u njegovoj poeziji je moralna ljudska dilema koja se javlja u trenutku opredeljenja između dobra i zla, raspetost ljudska pred izazovima života. Pesnik traga za smehom i suzom ljudskom, otkriva njegovo pravo lice, iskonsko ogledalo. U tom ogledalu otkriva pravdu i krivdu sveta. Pronalazi trepet bića.

Kao i drugi pesnici, i Raša Perić pokušava da otkrije enigmu života. U tom otkrivanju sagledava dve večne tajne: ljudsku dušu i božija nebesa, i postaje svestan koliko je čovekov um nemoćan da dokuči tajanstvene dubine smisla postojanja.

Raduje ga spoznaja identiteta srpskog, samosvojnost, a brine biološko osušenje, kao što ga i rastužuje moralni pad celog jednog pokolenja.

 

Rasa Peric
Rasa Peric

Pesnik i čovek Raša Perić ima još mnogo neostvarenih životnih želja, ali on smatra da nije trenutak da se pesnik bavi mnogo sobom. Zato on kaže da pokušava da sledi trag harmonije života, ide suprotno od senke, ka Večnom Primeru verujući da je to dovoljno za sreću.

Trenutno, Raša Perić živi u Novom Sadu i Petrovcu na Mlavi. Do sada su štampane sledeće zbirke njegovih pesama: “Molitva za perača neba”, 1967, “Ruka biljnog anđela”, 1970, “Vetrometina srca”, 1970, “zeleni presto”, 1973, “Gost u belom”, 1974, “zemljaci” 1981, “Dečja duša, 1984, “Vaga i bosiljak”, 1988, “Kosovski rv, 1989, “Srpski put, 1990, “Garež i suza”, 1991, “Srbija u Grčkoj, 1995, “Fruška zvona”, 1997, “Živi trag, 1998, “Zapad nad Srbijom, 1998, “Plavi putir, 1999, “Kamena tablica, 2000, “Svetačnik”, 2000, “Darovnica, 2000, “Svetli vilajet”, 2000, “Vinogradac”, 2001, “To sam ja”, 2001, “Beli monah”, 2001.

Priredio je osamnaest tematskih zbornika. Zastupljen je u više antologija i nagrađen “Pečatom varoši sremskokarlovačke”, zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, Iskrom kulture Vojvodine, Književnom nagradom “Srboljub Mitić” i Rasinskim cvetom.

Ljubimka Blažević

 

 

 

2496 Total Views 1 Views Today

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *