KOD SELA ŽDRELO
Na brdu Goljak, koje se danas zove Mali Čukar, poviše sadanjeg sela Ždrelo, na mestu s neizrecivo lepim pogledom na mlavsku ravnicu i daleko iza nje, ovaj manastir je, kako predanje kaže, podigao kralj Milutin. Na osnovu šturih i malobrojnih podataka rekli bismo da je prvo bio posvećen Svetom Nikoli, a zatim Svetim apostolima Petru i Pavlu. U kolektivnom pamćenju stanovnika okolnih sela, međutim, sačuvan je dan sabora, a sabor je održavan na Svetu Trojicu, pa se i danas misli da je to bila njegova hramovna slava.
Manastir je imao impozantne dimenzije, što ukazuje na to da je mogao biti vladarska zadužbina. Dužina mu je iznosila 20,50 a širina 7,60 metara. Docnije mu je pridodata priprata i na južnoj strani paraklis širine 4,70 metara.
Sudeći prema predanju, manastir su porušili Tatari, kao pripadnici turske vojske.
Njegov novi ktitor je radnik Sima Stefanović iz Ždrela, sada monah Grigorije.
Istorija zna da su se Tatari na ovim prostorima u većoj masi pojavili kao turski vojnici krajem 16. veka i postali poznati po~~V svojoj okrutosti i nasilničkom ponašanju prema stanovništvu. Na njih ukazuje još monah Isaija ot Kučajne (svakako iz manastira Ravanice) u svom zapisu na jevanđelju koje je 1600. godine ” za svoju dušu ” poklonio manastiru Hilandaru~~pobj. On kaže: ” Bist Akakije na Braničevu i mnogu bedu propati od Hozdih i Tatara ”. Otad pa do 1716. godine kada su ovi zastrašujući ratnici protutnjali Braničevom, idući kao turski vojnici ka Beogradu da zaustave veliku austrijsku vojsku i zajedno sa Turcima pretrpeli katastrofalan poraz, sa oko 5.000 mrtvih na bojištu, Tatari su dosta često bili prisutni na ovim prostorima. Ako su oni porušili manastir, mogli su to da učine tokom 17. i na početku 18. veka. Već 1733-1735. godine manastira nije bilo, jer ga egzarsi Maksim i Jovan ne pominju.
Ruševine manastira prvi je posetio Joakim Vujić 1826. godine i zapisao: ” To jest jedna stara, skoro do osnovanija porušena cerkva, koja se zove svjataja Trojica. Osnivatelj ove cerkve bio je sv. Milutin, kralj serpski a hram je bio sv. Petr i Pavel. U mužeskoj preprati na desno jesu jedna vrata, koja idu u jednu kapelu. Ova je kapela ravno skoro do zemlje porušena, u kojoj jesu se pogrebavali stari serpski kraljevi s njiovima famiijama. ”. Vujić je pritom pomenuo Tatare kao rušitelje ovog manastira, što je čuo od okolnog stanovništva, a kapela koju pominje u stvari je paraklis uz južni zid crkve.
Paraklis-kapela uz južni zid crkve
Kad je 38 godina docnije ruševine manastira posetio Josif Pančić sa svojim studentima zatekao je ” samo žalosne ostatke od kojih se ovde-onde održalo po~~V koje platno; na mesta ne zna se ni temelj; naokolo je bio grad (zaštitni zid) ”. Na zidovima se tada još uvek poznavao živopis – značajan podatak za određianje vremena stradanja manastira. Licejci su zapisali da su zidine manstira bile mnogo veće ” no su ih razvalili naši ljudi zidajući crkvu u srpskom selu Šetonji ”. Putovođa im je kazivao ” da su četiri neimara umrla dok se šetonjska crkva gradila zato što su nosili kamenje sa svetinje ”. To se događalo oko 1829. godine i u vreme Pančićeve posete, bilo je sigurno ljudi koji su sve to svojim očima videli i ispričali mu.
Ta boljka koja se zove nebriga o prošlom dobu našem, a narod koji briše svoju prošlost briše i budućnost, prati nas do današnjeg dana.
U početku manastir Svetog Nikole, a potom Svetih apostola Petra i Pavla
Postoji jedna vest iz 1476. godine koja osvetljava delić prošlosti ovog besumnje zanimljivog manastira. U poreskom tefteru iz te godine upisan je manastir Sveti Nikola . Na jednom visokom mestu postojala je crkva. Ali-beg je od nje načinio kuću. Sada je to kuća onih koji su sandžak-begovi. Bile su upisane i dve hasa vodenice. Izvršena je provera i ništa se o njima nije saznalo. Bilo je upisano 200 akči ”.
Neki istraživači i danas smatraju da se iza tog manastira krije isposnica Grigorija Sinajita kod manastira Gornjak, posvećena takođe Svetom Nikoli, a onda iz toga izvlače zaključak da je komandant turske vojske Ali-beg jedno vreme sedeo u toj isposnici. Do zabune je dolazilo zbog proizvoljnog tumačenja navedene vesti, a često i usled slabog poznavanja terena i lokaliteta.
Na crkvište poviše sela Ždrelo, kao moguću lokaciju manastira Svetog Nikole iz turskog deftera 1476. godine. prvi je ukazao Aleksandar Kostić i to nedavno u Braničevskom glasniku. On je uporedio ta dva svetonikolska manastira, onaj iz 1467. i ovaj iz 1476. godine, i zaključio da je to jedan isti manastir, zapravo manastir o kojem je ovde reč. Tako je počelo uklanjanje jedne višedecenijske zablude da je veliki silnik Ali-beg Mihaloglu, toliko opijen slavom da mu je more bilo do kolena, živeo u maloj pećinskoj crkvici uz manastir Gornjak, do koje se pelo drvenim lestvicama. Taj Ali-beg biće onaj Đerđelez Alija, kojeg i danas slave muslimani u Srbiji i Bosni i Hercegovini kao velikog junaka, a Srbi ga pamte kao bezobzirnog rušitelja srpske države i progonitelja srpske crkve i vere.
Turčin je porušio crkvu i ceo taj prostor oko nje prilagodio sebi. Pisar jasno kaže da je na tom mestu postojala crkva, što znači da je on nije zatekao. No, ako je bila porušena, a jeste, kada je ponovo sagrađena? Jer, Josif Pančić je boraveći na tom manastirištu 400 godina kasnije, zajedno sa svojim studentima video ostatke crkvenih zidova i freske na njima. One sigurno nisu mogle da opstanu puna četiri veka pod vedrim nebom. Porušena crkva je, znači, obnovljena kasnije. Kada? Nema podataka.
Da je, ipak, građena iznova govori promena njene posvete. Smatrajući da treba uzeti drugu posvetu, jer je prethodna crkva teško oskrnavljena, novi ktitor je odabrao nove svece za zaštitnike: Svete Apostole Petra i Pavla. Da je crkva njima bila posvećena obaveštavaju nas i Joakim Vujić i Josif Pančić, s tim što Vujić dodaje da se ona zove crkva Svete~~HEAD=pobj Trojice~~pobj. Pošto crkva nije mogla istovremeno da ima dve posvete, Sveta Trojica je bila saborski dan. Turci su tu, prema predanju, posekli čitav sabor na taj dan.
Obnova manastira mogla se dogoditi po odlasku Ali-bega i njegovih ljudi, a pre svega po odseljavanju Turakadobj, koje je on naselio u gradu Ždrelo. Turske vlasti nisu dozvoljavale popravljanje crkava u blizini muslimanskih staništa, a pogotovu ne bi odobrile potpuno obnavljanje pravoslavne bogomolje na tako vidnom i istaknutom mestu da “bode oči” obližnjim Turcima. Tek kada su Turci napustili Ždrelo, pošto je ono izgubilo strategijski značaj, Srbi su mogli da obnove manastir.
Ka vremenu rušenja vodi nas podatak da su se freske na ostacima crkvenih zidova još uvek videle 1863. godine, a da je sve bilo u ruševinama. Manastir je besumnje zapaljen i porušen tako da se više nikad ne podigne. Budući da okolno stanovništvo o njegovom stradanju ne zna ništa da kaže, a ono je stiglo posle seobe pod Čarnojevićem, manastir je razrušen pre njegovog dolaska, najkasnije početkom 18. veka.
Posle stradanja ove svetinje iz nje je, kako je saznao Pančić sa svojim studentima, odnesena ona mermerna ploča sa srpskim i jermensim tekstom, što se dnanas nalazi u manastiru Vitovnica. No, još uvek se nagađa odakle je ploča donesena: iz ruševina Oreškovice ili nekog drugog obližnjeg manastira, pa čak i da je možda oduvek bila u Vitovnici.
Pošto je manastir, gde je ploča prvobitno postavljena, bio posvećen Svetim Apostolima Jakovu i Petru, što na njoj i piše, a ta svetinja se najverovatnije nalazila na mestu zvanom Jakovljev manastir u Ranovcu, bilo je normalno da monasi prenesu ploču u drugi apostolski manastir – posvedćen apostolima Petru i Pavlu. No, kada su i ovaj manastir Turci porušili, monasi su je odneli u Vitovnicu, zadužbinu kralja Milutina.
Obnova manastira obavljena na samom kraju 20.veka
Tek na samom kraju 20. veka, kad je počela obnova ovog manastira, Zavod za zaštitu spomenika iz Smedereva, obavio je arheološka istraživanja na prostoru crkve i neposredno oko nje. U paraklisu, uz južni zid, za koji Vujić kaže da je služio za sahranjivanje srpskih vladara, nije nađeno ništa. Bila je to samo krstionica. Ispod zapadnog temelja paraklisa nađeni su skeleti muškarca, žene i devojke, svakako članova neke vlastelinske porodice. Bili su delom u njemu a delom napolju, kako kaže otac Grigorije, što znači da su tu sahranjeni pre dodavanja paraklisa. Malo zapadnije, u istom pravcu, pronađena je ozidana grobnica sa 76 skeleta. Sve kosti su povađene, smeštene u šest sanduka i sahranjene u crkvi. U samoj crkvi, pak, nađena su samo dva skeleta mlađih muškaraca, od kojih je onaj do oltara bio pogođen strelom, jer je njen četvorobridni vrh bio među kostima grudi. Monasi kažu da su nailazili na ljudske kosti gdegod bi počeli da kopaju, pa pretpostavljaju da su to oni ljudi koje su Turci poubijali nekada davno na saboru, kako kaže narodno predanje. Kosti su u zemlji bile poređane u tri nivoa. Arheolog Radovan Bunardžić smatra da je to bilo takozvano industrijsko sahranjivanje, koje se primenjivalo na oskudnim prostorima.
Severno od manastira, kod zida kojim je bio ograđen manastirski prostor, izbijao je jak izvor izuzetno dobre planinske vode. Taj izvor i sada postoji, a njegova voda potokom se sliva i ukrašava ovaj inače lepi predeo. Nju je, posebno izgrađenim vodovodom, verovatno koristio turski komandant Ali-beg, o čemu govore pronađeni ostaci tog vodovoda. Širina zida oko manastira iznosila je 75 santimetara i on je predstavljao dosta dobru zaštitu od svakojakih napadača.
Manastir se, međutim, nije mogao odbraniti od turske sile svojom lepotom. Sila lepotu ne priznaje.
Sadanji ktitor – monah Grorije
I, kada se više nije raspoznavao ni temelj nekadanjeg manastira, a mesto gde je bio dobilo opšte ime za sve davno porušene bogomolje – Crkvište, pojavio se običan čovek iz naroda, seljak i građevinski majstor iz sela Ždrelo, kraj samog manastirišta, Sima Stevanović rešen da obnovi ovu svetinju.
Njegovo kazivanje teče ovako: ” Bili smo mnogo siromašni, najsiromašniji u selu. A onda 1952. godine, kad mi je bilo devetnaest godina, moj otac kupio presu za pravljenje cigle i ja te prve godine uradim dvanaest hiljada cigala za mene. Vidim da je to dobro, pa sledeće godine uradim još toliko i prodam te kupim 70 ari zemlje. Tokom iduće dve godine od prodaje cigle kupim još 120 ari. Na jednoj od tih njiva načinim kolibu i krenem da gajim stoku. Tako počnemo da se izvlačimo iz siromaštva.
Bog i moja vera u Njega bili su mi glavna uzdanica. Molio sam se i radio. Osnovao sam građevinsku firmu i polako sam napredovao. Onda su lokalni komunisti počeli da me progone i optužuju. Tražili su da im odgovorim kako ja to napredujem a oni ostaju gde su bili. Ostajete zato što ste izgubili veru, a kad to izgubite izgubili ste sve, govorio sam im. Ali, oni to nisu mogli da shvate. Bili su zaslepljeni svojom ideologijom.
Meni se motala po glavi stalno misao kako bi bilo lepo da obnovim nekadanji manastir na Malom Čukaru, a onda sam zaključivao da je to sasvim moguće. Računao sam: ako načinim tri banketa sa 12.000 cigala i to prodam, ja mogu da sazidam crkvu. Samo sam to u sebi mislio. U ono vreme bezverja o tome nisi smeo ni da sanjaš. Komunisti su sve činili da unište crkvu i o obnavljanju manastira nisu hteli da čuju.
Napustim selo 1965. godine i odem u Nemačku da radim kao građevinac. Vratim se kući posle deset godina, ali ne zateknem ništa bolje stanje, pa odem u Švajcarsku. Bezmalo dvadeset godina sam tamo radio kao zidar i to mnogo. Radio i zarađivao. Onda se vratim načisto, pa te 1997. godine odem za Vaskrs na Hristov grob. Iiste godine posetim Hilandar.
E, Sledeće 1998. u februaru počnem da pripremam građenje manastirske crkve.
Prvo sam raščistio prostor, jer je sve ovde bilo zaraslo u žbunje i šiblje. Prava pustinja. Temelji crkve nisu se ni videli, a na mestu gde je bila priprata rasla su dva bora visoka po više od deset metara. Od sela dovde nije bilo puta pa se samo pešice moglo dolaziti.
S nekoliko radnika raščistim teren kako bih mogao da radim, a onda, da me kiša i sneg ne bi ometali ceo građevinski prostor natkrilim, zapravo načinim veliki trem. Otkrijemo temelje, a bili su duboki 1,85 metara i debeli metar i po, dovučem građu i materijal, te tako sve pripremim.
“Crkvu počnem na starim temeljima”
I, 25. maja 1998. godine počnem na tim temeljima, idući tačno po njima, da zidam. Mesec dana kasnije, 25. juna, vladika braničevski gospodin Ignatije osveštao je temelj.
Sveti izvor u poštovanju od nastanka manastira
Već ranije sam rešio da crkvu gradim tesanim, tvrdim mermerom. Taj zanat sam davno bio savladao. Golubački kamenolom mi je poklonio 6 kamiona kamena, a preostalo sam, nekih 270 kubika, kupio u kamenolomu u Žagubici.
Prve godine sam gotovo sve sam radio, i tesao kamen i zidao, a druge i treće uzeo sam još jednog majstora, Svetomira odavde iz Ždrela, i plaćao sam mu pošteno. Plaćao sam i ponekog radnika da mi dodaje kamen ili donosi malter dok zidam. Posao je dobro napredovao. Unutrašnji deo i krov uradio sam sigom iz Bukovice kod Žagubice. Krov sam izveo armiranim betonom, a pokrio olovom debljine 2,2 milimetra. Celu konstrukciju krova sam ja uradio. Verovao sam da će mi Bog pomoći da završim započeti posao i nijednog trenutka nisam posumnjao u Božiju pomoć.
Posle tri godine rada ostvarila se Božija promisao, odnosno ona moja želja da sa tri banketa od po dvanaest hiljada cigala sagradim manastir: gradio sam ovu crkvu tri godine po dvanaest meseci neprestano. Moji sugrađani iz Ždrela druge godine mog rada odlučili su da pomognu. Oni finansiraju izradu fresaka i ikonostasa, što je još uvek u toku ”.
Kad je završio zidanje crkve, koja osvaja svjom jednostavnošću i neobičnom lepotom, Sima Stevanović se zamonašio i dobio ime Grigorije. Postao je prvi starešina manastira čiju je crkvu sagradio svojim rukama, što nijedan ktitor kod nas, koliko znamo, dosad nije uradio. Za to veliko delo Sveti Sinod Srpske Pravoslavne crkve odlikovao ga je ordenom Svetog Save drugog reda.
Odmah zatim započeo je lep konak, petanestak metara severno od crkve, i završio ga 2004. godine. Freske u manastirskoj trpezariji u konaku uradio je zograf Stanoje. Freskopisanje crkve povereno je novosadskom slikaru Mihailu Džemberu, koji ih radi na platnu a zatim lepi na zidove. On radi i ikone za ikonostas.
Pod je prekriven mermernim pločama.
Manastirska crkva sada je posvećena Svetoj Trojici i to je treća posveta u njenoj istoriji, dugoj možda čitavih sedam vekova.
Predrag Mirković