U zapadnom delu atara sela Pečanica, u potesu Manastirište, koji po izgledu brdovitog terena podseća na prostor manastir Zaova, nalazio se  stari srednjevekovni manastir Peščanica, posvećen svetom Nikoli. U istorijskim izvorima pominje se samo jednom: u vreme Murata II (1574-1595) kao manastir s povećom imovinom i godišnjom poreskom obavezom od 1000 akči, koliko je plaćao manastir Gornjak. Imao je dva monaha.Peščanica je bila jedan od dva manastira u Peku posvećena Svetom Nikoli, ali nije poznato gde se nalazio drugi. Možda je to bio manastir Panjevac kod Klenja, na desnoj strani Peka.

Smeštena na omanjoj zaravni iznad koje se na zapadnoj strani podiže strma šumovita padina brda, ova svetinja je, poput većine srpskih manastira, bila pomalo sakrivena. Od zaravni prema istoku spuštala se nešto blaža padina, a sama zaravan, kako se i sada jasno vidi, uobličena je ljudskim radom. Rub što ga čine istočna padina i zaravan geometrijski je vodoravan. Na celom tom prostoru dugom oko 200 i širokom 50-tak meetara postoje tragovi nekadanjeg života: parčad keramike i komadi ćeramide i crepa. Po kazivanju Gorana Mirkovića iz Pečanice, on je tu, gde ima i svoju njivu, nalazio kugle od pečene gline veličine jabuke, unutra ispunjene peskom.

Prema tumačenju arheologa Radovana Bunardžića, iz Narodnog muzeja Novoga Sada, takve klugle pravljene su tamo gde nema kamena belutka, a korišćene su za kuvanje mleka u drvenim sudovima. Stavljane su u vatru da se užare, a onda su ubacivane u te sudove, posle čega bi se mleko brzo zagrevalo. To su činili pri spravljanju kajmaka. Monasi Pešćanice su, očigledno, gajili krave i ovce u većem broju. Prema narodnom predanju bili su i veoma dobri pčelari, pa su Turcima plaćali porez u medu. To potvrđuje i naziv Medernica, kako se zove padina iznad manastirišta, gde su bile postavljene košmnice, ali i turski popis sela Peščanic iz 1467. godine, po kojem je ono imalo 22 kuće i plaćala 100 aspri na ime poreza na med. Turci su, međutim, taj porez naplaćivali u medu, što i predanje kaže, a bio je ovde ravan vrednosti 20 kola sena.

Sudeći po porezu na svinje u iznosu od 90 aspri, selo je gajilo 180 brava ove stoke. To ukazuje na postojanje hrastovih šuma oko sela, čijim žirom je ova vrsta stoke hranjena u ono vreme kada kukuruza još nije bilo. Sejanje pšenice, raži, ovsa, ječma, košenje trave i negovanje bašta, dočarava nam i pejsaž u kojem se nalazio manastir.

Kamen sa manastirske crkve, kao i drugih zgrada, odnesen je. Arheološka istraživanja, a ona su dosad obavljena, i to nepotpuno, na samo nekoliko manastirišta u celom Braničevu, mogla bi da otkriju gde se manastir tačno nalazo, gde su bili konaci i druge zgrade i kako je sve to izgledalo, s obzirom na njegove velike dažbine u ono vreme.Zašto nije pomenut u popisu iz 1467. ili nekih kasnijih godina, možemo samo da nagađamo.

Budući da se manastir poslednji put pominje krajem 16 veka, najverovatnije je stradao u vreme spaljivanja moštiju Svetoga Save na Vračaaru 1596. godine. , Ili koju godinu kasnije, kada su turci porušili ili oštetili više braničevskih bogomolja.

Mada nema nikakvih podataka o vremenu građenja, niti o ktitoru, jedan podatak iz istorije sela može da bude od pomoći. Gornju Peščanicu, koja je bila tu gde je današnja Pečanica, poklonio je veliki čelnik despota Stefana Radič Postupović, poznat iz narodnih pesama kao Oblačić Rade, manastiru Svetog Pavla na Svetoj Gori. Sasvim je izvesno da je on sa selom poklonio i manastir, tim pre što je to bilo jedino selo u Braničevu poklonjeno jednom svetogorskom manastiru. Postupovićev dar je potvrdio despot Đurađj Branković 1428/1429. godine. Realna je mogućnost da je manastir sagradio upravo Postupović, s obzirom na njegov veliki zemljišni posed i na poklanjanje baš ovog svog sela Svetoj Gori. Nažalost, direktnih dokaza za to nema.

U podnožju Medernice, gotovo u neposrednoj blizini prostora sa ostacima nekadanjeg manastira, izvor je lekovite i svete vode, nad kojom je sagrađena kapela posvećena prazniku Sveta tri jerarha. Kapela je podignuta 1996. Pre nje bila je na istom mestu druga kapela, a pamti se jedna još starija. Praznik Sveta tri jerarha, sudeći potradicionalnom okupljanju naroda na tom mestu, bio je dan održavanja narodnog sabora

Sveti izvor, na koji narod vekovima dolazi, pouzdan je dokaz da je tu bio mananjtir. Turci u nemilice rušili srpske svetinje, ali svete izvore nisu mogli zatrti. Narod se oko njih okupljao čak i onda kada bi iščezlo svako sećanje na davno postradalu bogomolju kraj izvora.