MANASTIR GORNJAK

U GORNJAČKOJ KLISURI

U povelji kneza Lazara iz 1378 ili 1379. godine, sačuvanoj u prepisu, ostalo je zapisano: “Sazdav crkov v mjeste rekomem ždrelje Braničevsko i priložih dvadeset okolnih sela”.
Svetinja o kojoj je ovde reč poznata je danas kao manastir Gornjak, a “ždrelje Braničevsko kao Gornjačka klisura.
Knez je sagradio manastir na ovom mestu kada je ovaj deo Braničevo pripojio svojoj državi, jer je prethodno celu oblast držao Radič Branković, feudalac koji nije želeo stvaranje moćne srpske države, kakva je jedino mogla da se suprotstavi nadirućim osmanlijama i ekspanzivnim Ugrima.

Kad je Sveti knez sagradio Gornjak u celom Braničevu je bilo samo nekoliko manastira. Uz njegovo nastojanje, a potom i njegovog sina Stefana, ovde je podignuto više od 40 manastirskih crkava, što je podvig dostojan pamćenja i uvažavanja dok bude srpskog naroda.

Povelje o osnivanju manastira

Originalne povelje, kneževa i patrijarhova, nestale su u vreme robovanja pod Turcima, a njihovi prepisi, prema procenama nekih istraživača, potiču iz 18 veka. Prepisi su čuvani u manastiru Gornjak do Drugog svetskog rata, kada su ih, na početku tog rata, monasi sklonili u jedno prazno bure u manastirskom podrumu, smatrajući da će tu biti dobro zaštićeni od bilo kakvog uništenja. Nemci su, međutim, početkom jeseni 1942. godine udarili na manastir, opljačkali ga i popalili, a među mnogim stvarima koje su sobom poneli bilo je i ono bure s poveljama (Đ. Bošković, Srednjevekovni spomenici severoistočne Srbije, Starinar, nova serija, Beograd 1950).

 Po tradiciji i zapisima knez Lazar – jedini graditelj

Srećom, prepisi povelja su prepisani još u prvoj polovini 19 veka, pa su tako sačuvani njihovi sadržaji. Prvo ih je 1826. godine prepisao Joakim Vujić, a onda Vuk Karadžić. Vujićev prepis uneo je Franjo Miklošić u svoju knjigu Monumenta Serbica, dok je Vukov prepis štampao Pal Šafarik u knjizi Pamatki drevniho pismenictvi Jihoslovanuv. Na taj način tekstovi tih prepisanih povelja, A bila su dva, knežev i patrijarhov, postali su dostupni naučnoj javnosti.

Tada se, međutim, ispostavilo da u njima ima manjkavosti koje izazivaju znatne neodumice.
Na kneževoj hrisovulji kao datum izdavanja zabeležen je 1. avgust 1380. godine, a na Spiridonovoj 17 maj 6887th godine od stvaranja sveta. U ono vreme datiranje je obavljano po starom, odnosno od nastanka sveta, što znači da je prepisivač živeo u doba kada je počelo novo brojanje godina pa je na kneževoj hrisovulji preinačio stari datum, ali neprecizno. Prevede li se to na naše beleženje vremena dobićemo 1379. godinu. Ali iz toga proizilazi da je patrijarhova povelja izdata godinu dana pre kneževe, što unosi zabunu, jer patarijarh nije mogao da potvrdi kneževu povelju pre no što je ona napisana.

U samom prepisu kneževog teksta jasno stoji da je on stvorio manastir posvećen Vavedenju u Ždrelu braničevskom. To piše i u prvom delu patrijarhove povelje, koju je on izdao kir Grigoriju i njegovim blagovernim inocima, kao i u kneževom pismu koje su doneli u Peć iguman Grigorije i njegovi monasi s molbom da patrijarh blagoslovi njegovo delo ‘jer stvori crkov ot osnovanija v meste rekomem Ždrelje braničevskom ”. Grigorije je poneo sobom ” i hrisovul gospodina kneza, jegože stvori crkvi toj (koji je sagradio tu crkvu) jako da sgledamo i duhovnoju vlastiju potvrdimo, jelika (koliko) on v nem priloži i zapisa crkvi toj presvetije Bogorodice ždrelskije … ‘ ‘Franje Milošić, Monumenta Serbica, Vien 1858 str. 212-214.

Zabunu izaziva drugi deo prepisa patrijarhove povelje, gde se kaže kako se Grigorije potrudio sa svojim inocima ” o vzdviženiji i szdaniji hrama togo i o ineh vešteh … s pomoštiju gospodina kneza Lazara ”. Iz toga proizilazi da je manastir podigao starac Grigorije, a da mu je knez Lazar samo pomogao, a zatim poklonio jedan broj sela.

Koliko su mišljenja o tome ko je osnovao manastir Gornjak podeljena pokazuje i tekst iz Braničevskog vesnika, zvaničnog glasila Braničevske eparhije uoči rata. Taj list je 1939. godine u broju za maj, juni i juli, u članku pod nazivom Istorija Braničevske eparhije, objavio da su ‘verovatno ovaj manastir podigli Grigorije Sinait mlađi i njegovi učenici, uz pomoć kneza Lazara, koji im je darovao sela’ ‘s obrazloženjem da’ tako skroman prilog od 20 sela ne bi Lazar dao svojoj zadužbini ”, pa ‘prema tome on nije ktitor nego samo priložnik’ ‘.
Ovako olako odbacivanje kneževog ktitorstva u manastiru Gornjak zato što crkva ‘ne odaje vladarsku zadužbinu’ prisutno je i sada. Zaboravlja se da je knez Lazar živeo u iščekivanju turskog napada, što znači u vremenu punom napetosti i oskudica, ali i da je bio čovek velike skromnosti, pa njegove crkve nisu ni mogle da budu grandiozne i raskošne građevine.

Na drugoj strani, pak, tradicija se uporno drži: sva predanja pripisuju knezu Lazaru ktitorstvo u manastiru Gornjaku. Po njima je on jedini njegov graditelj.
Po Bolonjskom prepisu, kojem nauka poklanja sve veću pažnju, Ravanica sagrađena 1376. godine, odnosno čitavih pet godina ranije no što je navedeno u Vrdničkom prepisu, pa time i pre Gornjaka. Podizanje ovog manastira moglo je, znači, da počne ubrzo posle te godine.

Starac Grigorije iguman i svetitelj

Starac Grigorije je u stvari prvi iguman manastira Gornjaka, poznat kao Grigorije Sinajit mlađi, Grigorije Ćutljivi, Grigorije Krasnopisac i Gornjački. Posle Romila Ravaničkog najistaknutiji sinajit u ondašnjoj Srbiji. On je iz Gornjaka došao patrijarhu Spiridonu u Peć da ga zamoli da potvrdi kneževu povelju kojom se njemu ustupa manastir dok je živ, a da posle bude njegovih kaluđera. Patrijarh je tako i učinio. Manastir je odvojen od administrativne vlasti mitropolita braničevskog, kojem je ostala samo duhovna vlast, kao i pravo pominjanja za vreme službe, a kaluđerima je ostavljeno da biraju igumana. Gornjak je zapravo, postao stavropigija.
Sam Grigorije došao je iz Svete Gore u Srbiju sa svojom bratijom 1379. godine, verovatno sproleća.

Grigorijevi monasi zaposeli su pećine u Gornjačkoj klisuri, a on se smestio u pećini iznad samog manastira i danas poznatoj kao Grigorijeva isposnica. Počeli su da pridolaze i novi monasi, željni sinaitskog načina podvizavanja. Poput sinaiteske kolonije kod Ravanice, i oko Ždrela braničevskog se stvorila velika kolonija isihasta, u kojoj je kasnije, u vreme desposta Stefana bilo 300-400 monaha.

Sa koliko mržnje su, a posebno verske, Turci onog vremena progonili Srbe i rušili njihove bogomolje govori i jedna tapija manastira Gornjaka iz 1796. godine. Manastir je tražio odobrenje od turskih vlasti za popravljanje porušene crkve ”kako bi žitelji nahije mlavske mogli svoju veru ispovedati”. Turci su dali dozolu, ali su uz reč veru dodali ”poganu”. Taj nedolični izraz turska vlast će često beležiti pri pominjanju srpske vere i tako pokazivati razmere svoje verske netolerancije, koje su dostizale kulminaciju u rušenjima, pljačkanjima i paljenjima srpskih crkava i manastira.

Gornjak je najviše stradao u 18. veku, a posebno 1787. godine kada su ga turski vojnici zapalili, a igumana Isaiju i njegove monahe umorili najtežim mukama.

Karađorđeva pomoć Gornjaku i zapisi putopisaca

Da bi sačuvao manastir Gornjak, kao zadužbinu kneza Lazara i značajnu srpsku svetinju, i obezbedio mu opstajanje Karađorđe je 1. oktobra 1812. godine potvrdio manastirsku imovinu da ne bi neko ”dosadu manastiru činio”, odnosno da ne bi prisvajao manastirsku zemlju i sekao manastirsku šumu, što se već počelo događati.

Kasnije, početkom druge polovine 19. veka, knez Aleksandar Karađorđević potvrdio je manastiru vlasništvo nad svim dobrima u šetonjskom ataru: nad dve vodenice s placem od 8 dana oranja, voćnjakom od 4 dana oranja sa 300 šljiva, placem oko podruma i konaka manastirskog i naviše podruma poljanom s dva dana oranja, jednim vinogradom od 100 motika ( 8 hektara), te vodenicom na Mlavi sa 3 vitla pod kojom je livada od 8 kosa ( 176 ari ) i njivom u brezničkom ataru od 4 dana oraće zemlje. (Josif Veselić, Opis monastira u Srbiji, Beograd 1867.)

Prema izveštaju komisije kneza Miloša iz 1836. godine, na čijem je čelu bio okružni načelnik Mijailo Đorđević, ( bio sin čuvenog junaka iz Prvog srpskog ustanka Đorđa Kruševičanina, odnosno Đorđa Vlaha, iz današnjeg Kučeva, koji je poginuo u boju na Prahovu 1810. godine. Mijailo je bio kapetan zviški kao jedan od vođa dždždž bune protiv tiranije kneza Miloša uhvaćen i streljan. Bio je sahranjen na groblju kod današnje Saborne crkve u Požarevcu) crkva manastira Gornjaka merila je 53 stope u dužinu i 22 stope u širinu. Bila je ”ukrašena templom i izmolovana kubetom i duverima od istočne strane do pola crkve” (Josif Veselić, navedeni tekst). Te godine imanje Gornjaka bilo je toliko povećano da je iguman morao da traži pomoć za njegovo održavanje. Imao je 7 zgrada i jednu mehanu, kao i dve vodenice, a usto i mnogo obradive zemlje i veliki prostor pod šumom.

Obnova znatnih razmera obavljena je na gornjačkoj crkvi 1933. godine, ali se ona ocenjuje kao neuspela zbog mnogo grešaka u restauraciji. Kako piše Đurđe Bošković, koji je obavio naučno rekognostikovanje srednjevekovnih spomenika na teritoriji severoistočne Srbije krajem avgusta i početkom septembra 1947. godine, crkva je bila omalterisana i obojena jako rumenom bojom i fugovana širokim žutim spojnicama, što ni malo ne odgovara prvobitnom načinu izrade fasade – omalterisanom rumenkasto obojenim malterom, sa duboko urezanim imitacijama fuga. Zapadna kula, kaže on, odnosno toranj, dozidana je kasnije, a njezin gornji deo je takođe nedavno potpuno prezidan. Bošković je na istočnom zidu donjeg dela zapazio ostatke fresaka i ocenio da bi mogle biti iz 17. veka. Južni trem, koji i danas postoji, sa malom bočnom kapelicom još je novijeg datuma, zapisao je (Đurđe Bošković, Srednjevekovni spomenici severoistočne Srbije, Starinar, Nova serija I, Beograd 1950.

Poslednji veći radovi obavljeni su 80-tih godina 20. veka. Tada, tačnije u jesen 1984. godine, krov je pokriven olovom. Podsticaj da se tako uradi dalo je iskopavanje komada prvobitnog olovnog pokrivača u neposrednoj blizini crkve. Turci su već u prvom veku svoje vladavine skinuli taj pokrivač, pa je crkva posle toga bila pokrivena crepom. No, dok se kod krova vodilo računa o izvornom izgledu crkve, kod fasade se dosta odstupilo. Ona je urađena jednom plastifikovanom masom, u vidu ”španskog zida”, što je u redovima dobrih poznavalaca naše crkvene arhitekture dočekano s priličnim negodovanjem.

Prvobitni živopis crkve nije sačuvan. Uništen je rušenjima i paljenjima. Veselić je 1862. godine saznao da je crkva izmolovana u vreme igumana Dositeja, koji je bio starešina manastira od 1824. do 1832. godine. Ko je bio slikar fresaka Veselić nije zapisao.Tada su živopisani samo zidovi u oltaru, pevničke apside i po jedan stub uz njih, i još dva druga. O tome izveštava i okružna komisija 1836. godine, koja doslovce navodi da je crkva ”ukrašena templom i izmolovana kubetom od istočne strane do pola crkve” (Milan Đ. Milićević, Manastiri u Srbiji, Glasnik Srpskog učenog društva, knj. 4, sv 21, Beograd 1867). Pavle Vasić je, pak, napisao da je ”Živko (Pavlović) obnovio freske u manastiru Gornjaku. Tako ih je doterao da će trajati još mnogo godina u slavu manastiru i njegovu koji je imao snage i moći da sve to izvede” (Dr. Pavle Vasić, Živko Pavlović moler požarevački i njegovo doba, Požarevac 1968). Sudeći po tome, freske su obnovljene između 1839. i 1849. godine, kada je Živko Pavlović uveliko slikao freske i ikone na ovim prostorima, a Leontije Pavlović navodi da je crkva živopisana 1847. godine (Leontije Pavlović, Svetitelji Braničevske eparhije),